Standardizacija romskog jezika: između nauke, identiteta i dostojanstva

Standardizacija romskog jezika nije tehničko pitanje pravopisa i gramatike, već duboko kulturno, identitetsko i etičko pitanje. Ona se ne tiče samo lingvista, već samog opstanka romskog jezika kao živog nosioca pamćenja, morala i kolektivnog iskustva jednog naroda. Romski jezik vekovima je postojao pre svega kao usmeni jezik. Njegova snaga bila je u govoru, pripovedanju, pesmi, poslovici i idiomu. Upravo zato, svaka savremena standardizacija mora poći od jedne važne istine: romski jezik nije nastao u akademiji, već u životu.

Šta standardizacija romskog jezika jeste – a šta nije

Standardizacija nije nasilno ujednačavanje svih romskih govora u jedan „čist“ i sterilan oblik. Ona nije brisanje dijalekata, niti nametanje jednog regionalnog govora kao jedinog „ispravnog“. Standardizacija romskog jezika jeste:

– stvaranje zajedničkog komunikacionog okvira,

– dogovor oko osnovnih pravopisnih, morfoloških i leksičkih pravila,

– omogućavanje školovanja, izdavaštva, medija i digitalne prisutnosti na romskom jeziku.

Drugim rečima, standardizacija nije kraj raznolikosti, već uslov njenog opstanka u savremenom svetu.

Dijaloška, a ne autoritarna standardizacija

Jedna od najvećih grešaka u pokušajima standardizacije romskog jezika bila je autoritarna logika: ideja da se jezik može „propisati odozgo“, bez dijaloga sa govornicima. Romski jezik zahteva dijalošku standardizaciju, koja:

– poštuje različite romske dijalekte,

– uvažava regionalne i kulturne specifičnosti,

– polazi od realne jezičke prakse Roma, a ne samo od teorije.

Standardni romski jezik ne sme biti jezik „bez naroda“. On mora ostati prepoznatljiv Romima, razumljiv, prirodan i upotrebljiv u svakodnevnom životu.

Jezik kao simbol dostojanstva

Za Rome, jezik nikada nije bio samo sredstvo komunikacije. On je:

– simbol pripadnosti,

– čuvar kolektivne memorije,

– sredstvo otpora asimilaciji i zaboravu.

Zato je standardizacija romskog jezika istovremeno i borba za dostojanstvo. Narod čiji jezik nije priznat, zapisan i institucionalno podržan, lako postaje nevidljiv u društvu. Standardizovan romski jezik:

– omogućava prisustvo u obrazovanju,

– daje legitimitet u kulturi i nauci,

– otvara prostor za književnost, medije i savremene platforme.

Između nauke i živog govora

Najveći izazov standardizacije romskog jezika jeste balans između naučne preciznosti i živog govora. Preterana akademizacija može učiniti jezik neprirodnim, dok potpuna spontanost onemogućava širu komunikaciju i institucionalnu upotrebu. Rešenje nije u krajnostima, već u srednjem putu:

– naučna doslednost,

– ali i poštovanje idiomatskog bogatstva,

– standard kao okvir, a ne kao okov.

Standardizacija kao proces, ne kao završeni čin

Standardizacija romskog jezika nije događaj, već proces. Ona se razvija kroz:

– upotrebu u praksi,

– obrazovanje,

– pisanje,

– medije,

– svakodnevnu komunikaciju.

Zato su portali, rečnici, dnevne objave glagola i idioma, kao i vizuelna prezentacija jezika, ključni deo savremene standardizacije. Jezik se ne standardizuje samo pravilima, on se standardizuje upotrebom.

Zaključak

Standardizacija romskog jezika nije odricanje od njegove duše, već pokušaj da se ta duša sačuva u savremenom svetu. Ona mora biti pažljiva, inkluzivna i duboko svesna istorije naroda čiji jezik oblikuje.

Romski jezik ne traži privilegiju.
On traži mesto koje mu pripada.

Autoski tekst: Zlatomir Jovanović